Милосав Мија Алексић (Горња Црнућа, 26. септембар 1923 — Београд, 12. март 1995) је био српски позоришни, телевизијски, филмски глумац и хумориста.

Алексић је рођен 1923. године у селу Горња Црнућа, код Горњег Милановца, од оца Велимира и мајке Синђе. У октобру 1941. године преживео је масовно стрељање становништва у Крагујевцу. По завршеној гимназији у Крагујевцу уписао је права.

Глумом се аматерски бавио још од гимназијских дана. Од ослобођења, па до 1948. године био је члан Народног позоришта у Крагујевцу.

Био је члан Народног позоришта у Београду и Југословенског драмског позоришта. У Народном позоришту је у периоду 1949-1951. године. Члан Југословенског драмског позоришта постаје 1951. и ради све до 1965. године, када се вратио у ангажман у Народно позориште где је и окончао своју позоришну каријеру.

Играо је и у Атељеу 212 и другим сценама. Од 1977. године имао је статус слободног уметника.

Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Аутентичан позоришни, филмски, естрадни и радио и телевизијски уметник широког дијапазона, креатор смешнога протканог сетом, знао је да удахне живот и у најнеуверљивије текстове. Често прекораван да без мере расипа свој талент, Алексић ипак достиже сам врхунац глумачког стваралаштва не само у Нушићевим, Гогољевим и Молијеровим комадима већ и у својим естрадним подухватима, прокламирајући начело: Играј естраду као највећу комедију.

Највећу популарност стекао је у серијама педесетих и шездесетих година 20. века, нпр. „Весело вече“ (радио) и серије које је режирао Радивоје Лола Ђукић: „Сервисна станица“, „Огледало грађанина Покорног“, „Десет заповести“...

Играо је у више од две трећине свих екранизација Нушићевих дела, тако и своју прву филмску улогу полицијског писара у кратком филму „Мува” (Б. Ћеловић, 1950); следиле су улоге у филмовима.