Јован Гец (Пирот, 22. јули 1893. или 3. јануар 1894 — Београд, 9. јануар 1962) био је српски глумац, режисер и драмски писац. Био је ожењен глумицом Милом Гец.

Јован Гец је рођен у Пироту, где је завршио основну школу. Шест разреда гимназије завршио је у неколико места у Србији где му је отац Фрања, који био је ветеринар, службовао. Кратко је радио у апотеци да би изучио за апотекарског помоћника. Глумачку каријеру почео је у Скопљу 9. децембра 1909. године с путујућом позоришном дружином Љубомира Рајичића Чврге. За кратко време, променио је неколико путујућих позоришта, да би 1912/13. био члан позоришне дружине Тоша Јовановић.

Учествовао је у Првом светском рату, био двапут рањен, па заробљен и одведен у Ашах у заробљенички логор, где је наступао у логорском позоришту. Побегавши из логора, извесно време живео је у Бечу. После Првог светског рата био је глумац у разним позориштима: Српско народно позориште у Новом Саду, позориште у Сарајеву, позориште у Сплиту, позориште у Загребу, позориште на Цетињу, позориште у Скопљу, Народно позориште у Београду. Повремено се бавио и режијом. Током рата је учествовао у „Централи за хумор”. Пензионисан је 31. децембра 1950. године.

У Првом светском рату и између два рата одликован је Златном медаљом Милоша Обилића за храброст, Орденом Југословенске круне IV реда и Орденом Светог Саве IV реда, а после Другог светског рата Орденом рада II реда.

Писао је и драмске текстове. Прву драму Стаза написао је 1923. године. Са Владом Мијушковићем написао је комедију Моји ђетићи, која је извођена 1939. године. На сцени су му извођени још и Црни и бели Цигани, Деда на продају, Бесни Теофило, Казанова, На силу ћерка, Маскота, Чукур-чесма и други комади.